„Приче о Потопу у Трговачкој улици“ [latinica]
Поиманатељ жаришног значења појма правде без страха да правду узме у своје руке – на њему је свет.
„Од каквог је распадљивог материјала он саздан када је све своје неуспехе одувек гледао кроз очи других, желећи да по сваку цену у туђим очима он не буде виђен као пропао случај, као понижени или унижени; да ли је то била славољубивост, и да ли се тај натчовечански и величанствени напор код њега испољавао само на овај патетично негативни начин? питао се Латиф.“
„Шта је потребно да би човек био срећан? упита он себе док је после недељног ручка код пријатеља, у повратку кући, сео на клупу у парку који се налазио близу његовог стана и затворених очију уживао у купању лица. Срећа мора бити само у човеку, мислио је, а никада ван њега.“
„…једном, присећао се, позајмио је новац свом суседу, док је други пут кћерци једне своје познанице бесплатно држао часове математике – истина, требала му је једна мања услуга од те познанице баш у то време, али зар је то неки грех? зар то није потпуно нормално? зар то није нешто што сви раде?“
„Да ли ризикујем да улетим у парадокс тиме што ми ситуација намеће крађу, која је нечасна и безобразна, као једини начин да задржим и своју част и свој образ. Јер, у свему је извесно само једно – ако ништа не предузмем изгубићу оно што ми је најсветије – а то су управо образ и част.“
No Comments Yet